Gde su lanci i katanci a gde ključevi slobode?

Nedavno sam na društvenim mrežama napravila mali upitnik za klijente koji su iskusili šiacu. Zamolila sam ih da u nekoliko reči opištu to svoje iskustvo tokom i nakon tretmana.

Uglavnom su pisali o tome kako su se stres, nervoza, neka tegoba ili bol smanjili ili nestali, ali jedna reč je preovladala. Oslobađanje. U varijantama - oslobađajuće, rasterećujuće, otključavanje, osećaj slobode i sl.

U mislima sam išla korak unazad. Ako su posle tretmana bili “oslobođeni”, šta ih je to pre njega držalo “zarobljenim”.

Kroz glavu mi prolaze rečenice njihovog “ropstva” - posao koji ne vole a koji zbog egzistencijalnog straha ne smeju da napuste, nedostatak vremena i novca da otputuju gde žele, nedovoljno vremena za hobije i druženja, loši partnerski odnosi koje iz raznoraznih razloga ne mogu da napuste, roditelji koji im nameću grižu savesti, deca sa premnogo prohteva a premalo zahvalnosti... Da, uistinu, sve to mogu biti lanci, okovi života.

I onda odjednom taj osećaj tokom tretmana - kao da se sve topi, nestaje, postaje nebitno. Tu su samo oni, bez tog “prtljaga” svakodnevice koja guši. Osećaj da je život opet jednostavan, lagan, istinski lep.

Zašto? Zato što su se povezali sa svojim izvorom, centrom svoje snage, zato što su na trenutak postavili sebe u središte pažnje, zato jer su tokom sat vremena osetili da ti problemi mogu da se odlože, možda čak i reše bez velikog napora.

Ali... Ima uvek jedno “ali”... Taj osećaj traje neko vreme, i onda se klijent opet vrati u stare obrasce razmišljanja, osećanja, uverenja. Neki ljudi opet posegnu za tretmanom. I dobiju za neko vreme isti osećaj oslobađanja. Ali suštinski stvari unutar njih se jedva malo ili se nimalo ne pomeraju. Iako se životne snage aktiviraju, nije dovoljno da čekamo pasivno da se stvari same od sebe promene i razreše.

Obično savetujem da se odmah nakon tretmana, kako bismo ostali u kontaktu sa sobom, oslušnu potrebe tela - da li traži mirovanje, san, određenu vrstu hrane, fizičku aktivnost... A onda nakon toga, da se preduzmu mali akcioni koraci na polju gde leži emotivni naboj, gde je izvor frustracije i onih lanaca koji nam daju osećaj bespomoćnosti i “neslobode”. Jer suočavanje sa tim poljem je mesto našeg rasta, preuzimanja odgovornosti, a samim tim i uzdizanja ka permanentnom osećaju slobode.

Da rezimiramo - čarobni štapić je u rukama klijenta. A šiacu - on je samo vilinski prah na tom štapiću koji nam pomaže da lakše kroz taj proces prođemo.